Svaka regija u Italiji ima svoju priču o testenini. Stanovnici Ligurnije pretpostavljaju da su đenovski trgovci dobili recept od nomadskih plemena. U Veneciji vjeruju da je Marko Polo doneo prvu testeninu iz Kine. U Rimu tvrde da su već i drevni imperatori i senatori jeli testeninu. Sicilijanci se drže priče da su testeninu doneli stari Grci ili Arapi.

Bilo kako bilo, danas se Italija smatra za zemlju sa najboljim specijalitetima od testa. Bilo da su u pitanju pice, lazanje, špagete, makarone ili nešto slično italijani su pravi majstori za ta jela.

Zbog svoje lake primene i pripremanja, dužine trajanja i prilagodljivosti sa najrazličitijim sastojcima, testenine su bile i ostale apsolutni hit u ishrani. Posne ili mrsne, u vegetarijanskoj, orijentalnoj, zapadnoj ili evropskoj kuhinji, malo koja druga namirnica ih može prevazići.

Osnovna podela testenine je na:

•  pasta secca (suva testenina koja se priprema od brašna durum pšenice i vode), i
• pasta fresca ili pasta fatta in casa (testenina pripremljena kod kuće od pšeničnog brašna, jaja i malo vode).

Sveža testenina sadrži žumance, dok suva ne. O razlici i kvalitetu ne treba raspravljati – neki će obožavati svežu testeninu, drugi ne, a stvar je isključivo u ukusu osobe koja jede testo.

Italijanska pasta se obično kuva “al dente”, što u prevodu znači “prema zubu” (da se ne prekuva, tj. da ne bude previše mekana već čvrsta pod zubima). Van Italije, suva pasta se češće pravi od drugih tipova brašna (kao što je pšenično brašno), ali tako se dobija mekši proizvod koji ne može da se kuva “al dente”.

Današnju planetarnu popularnost špagete, lazanje i ostale testenine duguju italijanskoj emigraciji u Americi. Italijani, koji su masovno došli u Ameriku oko 1900. godine, doneli su sa sobom i popularne recepte za špagete kakve se danas jedu u celom svetu. Pasta je tako postala deo američke, a time i pop-kulture, i rezancima više niko nije mogao da stane na put.